Sai Ram Svima!
Vojin intervju u Ilustrovanoj i na Latinici
TRAGANJE: SUSRETI SA SAI BABOM
Pojeo sam njegov vibuti
U Indiji je 24. aprila preminuo veliki duhovni vođa hinduizma Satijanarajana Radžu, koji je smatran živim bogom. Među milionima njegovih poštovalaca je i Voja Stojiljković koji je istinski fasciniran onim što je video i doživeo u Putapartiju
Poslednji put su se videli 2. avgusta “na Svetog Iliju” prošle godine, a to je bila i četrnaesta Stojiljkovićeva poseta čuvenom indijskom duhovniku. Sada, 24. aprila na Uskrs, Voja se zatekao u Beču i prijatelji su mu javili da je “Sai, negde oko sedam sati napustio svoje telo”. Veoma se rastužio, a onda i prisetio prethodne noći:- Negde oko tri posle ponoći naglo sam se probudio jer mi je nedostajalo vazduha. Čudno sam se osećao i ustao sam da podignem roletnu. Ona mi se nekako izmakla i s treskom vratila tako da sam probudio domaćine. Kada su mi ujutru javili, shvatio sam da je u to doba po indijskom vremenu bilo sedam i nešto, kada je Svami (“učitelj”) izdahnuo - priča nam Voja Stojiljković, iskreno ožalošćen.
Kako se rodila ta njegova privrženost prema guruu jedne daleke zemlje?
Kada je bio dečak, od svoje “veoma pobožne majke” Voja je čuo da “ima Boga”, a i kući su se slavili, a i danas se slave, svi hrišćanski praznici Božić, Vaskrs... kao i porodična slava Sveti Dimitrije. Rođen je 1942. ratne godine u selu Biljača (Vranje), a kada je došla sloboda, stigla je i nada u lepši život:
Zatvorio punu samouslugu
- Majka nije mogla nešto više da mi objasni, a seoski pop, svi smo ga zvali deda Aleksa, isto tako nije mi ulio neku veru. Moji drugovi, uglavnom komunisti, opet su tvrdili da Boga nema. Sam nisam bio u Partiji, ali kao da jesam, jer sam živeo taj život s njima - priča Voja Stojiljković.
Završio je trgovačku školu, lepo napredovao i od poslovođe dogurao do vlasnika velike samousluge u Kaluđerici gde se i skućio i osnovao porodicu. Onda, 1988. godine, Voja je, priča nam, shvatio kako mu je sve to dosadilo, kako više ne želi da ga iko vređa, a to je u ovakvom poslu neizbežno, pa je “punu samouslugu zatvorio”. Drugim rečima, obznanio “fajront” jer se “zamorio od biznisa”. Posvetio se tradicionalnoj medicini, preciznije izučavanju drevne tehnike lečenja zglobno-mišićnog sistema po Sajonđiju.
Stvari su se, potom, nekako slagale same od sebe. Duboko u sebi želeo je da nečim obogati svoj život. Nekako u to vreme na Televiziji Zagreb čuo je priču Draga Plečka o Sai Babi a ona je kazivala kako je “Sai Baba Bog koji hoda po zemlji Indiji”. To ga je neopisivo zainteresovalo. Počeo je da čita i knjige o tome, najviše one koje je pisala Vesna Krmpotić. Što je više ulazio u tu priču, rasla je i njegova radoznalost i želja da otputuje u Indiju. Nije bio jedini.
Nekako u to vreme iznenada se pojavio i odličan kupac za kuću koju je Voja imao na Crnogorskom primorju i posle obavljenog posla on je odlučio da krene na duhovno putovanje. Upravo sa ljudima koji su mu pričali o Indiji i velikom guruu, o “čudima” koja se tamo događaju. Uostalom, taj fenomen ima planetarne razmere a Sai Baba, kažu, milione poklonika u više od 120 zemalja sveta. Bila je to 1990. godina.
- Hteo sam ponajpre da proverim da li je istina da je taj sveti čovek “sveznajući, svemogući i sveprisutan”, kako se govori i piše, ali i da se sretnem s njim jer njegovo učenje proklamuje pet ljudskih vrednosti: ljubav, istinu, pravdu, mir i nenasilje - kazuje Voja. - Naravno, da sam se unapred plašio da nije reč o nekoj sekti, da oni možda očekuju neke donacije, da možda iskorišćavaju ljude, ali me je umirilo kada sam čuo sledeće: “Ako si došao kao hrišćanin, a kući se nisi vratio kao veći hrišćanin, gubio si vreme i novac, a ako promeniš svoju veru, ti si bez karaktera i promenićeš i tu drugu. Dužnost ti je da živiš u svojoj veri.” Tako sam i ulazio u Sai Babin hram kao hrišćanin, krstio se na naš pravoslavni način i primetio da Indusi na to reaguju normalno i sa velikim poštovanjem, što me je takođe učinilo spokojnim. U određenim prilikama smo i pevali naše pobožne pesme, odnosno svako svoje.
Voja Stojiljković (prvi sleva) sa Sai Babom, 28. decembra 2009, na Bogojavljanje po indijskom verovanju: svim članovima grupe iz bivše Jugoslavije duhovnik je podelio vibuti
(klik za uvećanje)
Nekako u to vreme iznenada se pojavio i odličan kupac za kuću koju je Voja imao na Crnogorskom primorju i posle obavljenog posla on je odlučio da krene na duhovno putovanje. Upravo sa ljudima koji su mu pričali o Indiji i velikom guruu, o “čudima” koja se tamo događaju. Uostalom, taj fenomen ima planetarne razmere a Sai Baba, kažu, milione poklonika u više od 120 zemalja sveta. Bila je to 1990. godina.(klik za uvećanje)
- Hteo sam ponajpre da proverim da li je istina da je taj sveti čovek “sveznajući, svemogući i sveprisutan”, kako se govori i piše, ali i da se sretnem s njim jer njegovo učenje proklamuje pet ljudskih vrednosti: ljubav, istinu, pravdu, mir i nenasilje - kazuje Voja. - Naravno, da sam se unapred plašio da nije reč o nekoj sekti, da oni možda očekuju neke donacije, da možda iskorišćavaju ljude, ali me je umirilo kada sam čuo sledeće: “Ako si došao kao hrišćanin, a kući se nisi vratio kao veći hrišćanin, gubio si vreme i novac, a ako promeniš svoju veru, ti si bez karaktera i promenićeš i tu drugu. Dužnost ti je da živiš u svojoj veri.” Tako sam i ulazio u Sai Babin hram kao hrišćanin, krstio se na naš pravoslavni način i primetio da Indusi na to reaguju normalno i sa velikim poštovanjem, što me je takođe učinilo spokojnim. U određenim prilikama smo i pevali naše pobožne pesme, odnosno svako svoje.
Pravac Putaparti
Sahrani duhovnog vođe Sai Babe, u rodnom Putapartiju, prema nekim izvorima, prisustvovalo je čak pola miliona ljudi
(klik za uvećanje)
Odlično pamti taj svoj prvi odlazak u Putaparti, a obeležavao se 65. Sai Babin rođendan. Tada je iz cele ondašnje Jugoslavije, seća se Voja, došlo ukupno 108 ljudi, od kojih polovina iz Srbije. Svaka “delegacija” je imala i svoje obeležje, maramu, amblem, neki simbol zemlje iz koje dolazi. Uostalom, Sai Baba je birajući ljude za intervju uvek pitao odakle osoba dolazi. Našeg sagovornika fascinirala je ukupna atmosfera a veruje da je tom konkretnom događaju prisustvovalo najmanje milion ljudi. Uzgred, svako finansira sopstveno putovanje do odredišta a tamo boravak u ašramu dnevno košta svega jedan evro, odnosno, 65 rupija (“spavanje, hrana i da imaš voće”). Kao što je poznato, meso se ne jede i to iz razloga što ljudi “ubijaju živo biće da bi se hranili”, a zabranjen je i alkohol zato što “uništava um” i cigarete jer “narušavaju zdravlje”.
Veoma je, priča Voja Stojiljković, bio uzbuđen kad je prisustvovao “daršanu” (susret sa svetim licem), dok je slušao svete pesme “bađani”. Obuzimalo ga je neko naročito i do tada nepoznato raspoloženje.
- Drugog dana, po dolasku, imao sam priliku da se sasvim slučajno nađem u “vip” delu na verandi hrama i prvi put uživo vidim “učitelja”. Pogled koji mi je uputio kao da je govorio “Da li si konačno stigao?” Tada sam u Putapartiju ostao mesec dana, a petnaestog dana je Svami primio grupu Jugoslovena među kojima sam bio i ja i razgovarao s nama.
Većina hinduista se kremira, a Sai Baba je sahranjen, što je posebna počast za osobe koje se smatraju svetima
(klik za uvećanje)
Osujećena tri poziva odozgo
Tada je prvi put video i sveti prah “vibuti” koji je namenjen zdravlju i napretku ljudi, a koji Sai Baba “materijalizuje” (proizvodi) na licu mesta iz svojih ruku. Doživeo je ono o čemu je samo slušao i čitao:
- Nekome Svami kaže da prah pojede, nekom da namaže lice, da ga ponese sa sobom. Posle prvog uzimanja ovog praha bukvalno sam pao u krevet i rekli su mi da je to dobro i da je to veliko čišćenje organizma. Mislim da sam se čak “odvojio” od tela jer sam video sebe kako ležim dole i jaučem od bolova. Čak sam i pomislio: kako se samo ovaj dere? Ali sam se posle svega oporavio i odlično osećao. Takođe, Svami materijalizuje i druge stvari, poput poludragog kamenja, zlatnog prstenja... U nekim prilikama, i to sam doživeo. Ovaj sat koji mi je poklonio nije “materijalizovan”, ali je dar od njega - priča nam Voja i sa ponosom pokazuje ruku. - Na poklone smo dobijali i štofove za odela a žene za sarije.
Posebno pamti 2001. godinu kada mu je guru u tri navrata “materijalizovao” vibuti, što se inače vrlo retko radi. Tek, dve godine kasnije shvatio je značenje tog postupka jer je, kaže, te 2003. godine “imao tri poziva na nebo”. Istinski je uveren da mu je tada “trostruka zaštita” koju je dobio od Sai Babe sačuvala život. Evo, kako je bilo:
- Najpre sam u martu imao perforaciju čira na dvanaestopalačnom crevu i dospeo u Urgentni gde su me spasli, a oporavak je trajao mesec dana. Posle toga smo ćerka i ja doživeli saobraćajnu nesreću na putu ka Loznici. Udario nas je automobil i naša “zastava florida” potpuno je uništena a polomljena mi je čašica desnog kolena. Ćerka je imala samo neke neznatne povrede. I treći put sam imao ozbiljne probleme sa srcem, u septembru iste godine, i to mi se desilo u Sokobanji. Izvukao sam se i treći put, mislim, zahvaljujući Sai Babinoj zaštiti.
Na naše pitanje šta misli o onima koji su s vremena na vreme javno optuživali Sai Babu da se u toj “materijalizaciji” služi najobičnijim trikovima, Stojiljković odgovara da ne želi da troši reči. Mnogo je važnije, smatra, da ljudi znaju kako je Sai Baba mnogo dobrog učinio za svoju zemlju. U Putapartiju je, osim što je taj nekad izuzetno siromašan kraj učinio danas svetski poznatim, takoreći svetilištem, najpre napravio vodovod (ono što ni država nije uspela), podigao škole, univerzitet, dve specijalističke bolnice u kojima se besplatno leče siromašni. Poštuju ga jednako i ljudi iz sveta visoke politike, intelektualci i umetnici i običan siromašni svet. Njegovi poštovaoci su pripadnici svih konfesija i nacija jer “učitelj kao vrhunsku vrednost propoveda ljubav među ljudima”. Zbog tolike popularnosti opstaje i njegova fondacija jer mnogi bogati pojedinci iz raznih zemalja sveta dobrovoljno daju pozamašna sredstva.
Naš sagovornik smatra da su ga odlasci u Indiju kod Sai Babe promenili nabolje u mnogo čemu, ali da još nije zadovoljan. Doduše, odrekao se mnogih loših stvari, ali još mora da se “popravlja” jer:
- Još uvek umem da mrzim, da se svađam i ljutim, a to je znak da se nisam dovoljno pročistio, uprkos tome što sledim pravdu, istinu, ljubav, nenasilje... Ono najvažnije što sam postigao je da sam Boga iz glave stavio u srce.
R. GRBOVIĆ
Intervju u Ilustrovanoj
Nema komentara:
Objavi komentar
Hvala za komentar :).